Nevolje sa lažnim medom ili "sve to Beograd pojede"

Što je neki proizvod dragoceniji I traženiji na tržištu, tada se aktivira pažnja raznih falsifikatora koji traže načine da jeftino naprave kopiju koju bi prodavali kao originalni proizvod.

Sticajem okolnosti ja sam ljubitelj parfema pa znam da se kopiraju oni parfemi koji su skupi. Oni jeftini nisu zanimljivi jer ne donose profit.

Sa medom je falsifikovanje, nažalost, vrlo prisutno. Dodatni problem je to što se med može relativno lako falsifikovati a konačni lažni proizvod je teško prepoznati. Prosečnom konzumenta meda to je skoro nemoguće.

Našao sam jednu anketu radjenu u susednoj Hrvatskoj gde su građani izjavili da smatraju da se u prodavnicama najviše vara na medu ( više od 50% je to izjavilo ) I na mesu, koje je na drugom mestu sumnjivih proizvoda. Izvor.

Prema najnovijim izveštajima Svetske pčelarske organizacije u poslednjoj deceniji zabeležen je nagli rast falsifikovanog meda. U Australiji je 2018. godine otkriveno da je gotovo polovina prodatih količina meda u toj zemlji bila falsifikovana, što znači da je med bio pomešan sa nečim drugim.

U godinama kada je prinos meda mali većina prirodnog meda se izveze ( mislim na Srbiju ) tako da se tržište popunjava fasifikatima. Tako je bilo 2015. I 2016.Zatim 2020.

Falsifikatori u tegle najčešće pakuju sirup od šećera koji ne košta više od 80 dinara  po kilogramu, koji prodaju po ceni od 600 do više od 1.000 dinara.

Ja se sećam da mi je jednom prilikom, pre nego što sam počeo da se bavim pčelarstvom, jedan poznanik, pčelar,pričao kako mu je došao čovek i tražio da kupi 500 kilograma meda. U razgovoru kupac je jednog trenutka izjavio da od tih 500 kg on napravi tonu I kako “sve to Beograd pojede”. Ta mi se izjava duboko urezala u pamćenje.

Evropa pojede više meda nego što proizvede i okreće se uvozu iz Kine. Med iz Kine je 3 I više puta jeftiniji.

Kako je to moguće?

Odgovor je kineska metoda proizvodnje. Naime, med se uzima kada je još uvek nezreo i vodenast. Zatim se veštački suši, ostaci smole uklanjaju se filtriranjem, polen se može ukloniti ili dodati kako bi se prikrila zemlja porekla, a sirupi se dodaju kako bi se zadovoljile različite tržišne cene.

"Takva proizvodnja med apodrazumeva brži i viši nivo proizvodnje koji ne zadovoljava definiciju meda", rekao je Norberto Garcia, predsednik Međunarodne organizacije izvoznika meda.

Uvoznici veliku količinu meda koji se uvozi pravdaju navodnim nedostatkom domaćeg meda,ali je izvesno da se radi o želji za velikom zaradom, jer se uvozi veoma jeftin med. Kada se pogledaju prosečna uvozna i izvozna cena, vidi se ogromna razlika i jasno je da se na taj način se stiče profit.

"Med iz Srbije je veoma tražen u Evropskoj uniji i kupci su uvek spremni da ga plate tri-četiri puta skuplje odmeda iz Kine. Pored toga, naše laboratorije koje se bave ispitivanjem kvalitetameda su veoma dobro opremljene, tako da nema bojazni da će neko odavde otpremiti u Evropu med koji ne zadovoljava njihove standarde", rekla je doktorka Anita Georgijeva, stručnjakinja za pčelarstvo. 

Na kraju, šta da radi čovek koji želi da koristi prirodni med ?

Odgovor koji se najčešće može čuti, zbog toga što je zaista tako, je da je najbolje naći nekog pčelara koji je pouzdan. Ima dosta takvih koje ja poznajem. Obični, nekomercijalni pčelari se bave pčelarstvom jer to vole a med dodje prirodno kao rezultat te delatnosti. Tu nema velikih količina meda ali je takav med najpouzdaniji.

‍